Zašto softver ne bi trebao da ima vlasnike

Tehnologije digitalnih informacija doprinose svetu praveći jednostavnijim kopiranje i modifikaciju informacija. Računari obećavaju da nam svima ovo olakšaju.

Ne žele svi da to bude lakše. Sistem kopirajta (prava kopiranja) daje softveru "vlasnike", od kojih većina namerava da zadrži potencijalnu korist softvera od ostatka javnosti. Oni bi želeli da budu jedini koji mogu kopirati i modifikovati softver koji mi koristimo.

Kopirajt sistem je narastao sa štampanjem -- tehnologijom za masovnu produkciju kopija. Kopirajt je dobro podešen sa ovom tehnologijom zato što je ograničen samo na one koji prave velike količine kopija. On nije oduyimao slobodu od čitaoca knjiga. Obični čitaoc, koji nije posedovao štamparsku mašinu, je mogao kopirati knjigu samo sa olovkom i mastilom, i malo čitaoca je tuženo zbog toga.

Digitalna tehnologija je fleksibilnija od štamparske: kada informacija ima digitalnu formu, možete je lako kopirati da bi ste je podelili sa drugima. Baš ova fleksibilnost pravi je nepodobnom za sistem kao što je kopirajt. To je razlog gnusnih i drakonskih mera koje se sada koriste da bi se nametnuo softverski kopirajt. Razmotrite ove četiri delovanja Asocijacije Softverskih Izdavača (Software Publishers Association, SPA):

• Masivna propaganda koja govori da je loše ne poslušati vlasnike da bi pomogli vašem prijatelju.
• Nametanje naivnima da informišu o svojim suradnicima i kolegama.
• Racije (sa pomoću policije) kancelarija i škola, u kojima se govori ljudima da moraju dokazati nevinost u nelegalnom kopiranju.
• Sudsko gonjenje (od strane vlade, na zahtev SPA) ljudi kao što je MIT-ov David Lamačija, ne radi kopiranja softvera (nije optužen za ikakvo kopiranje), već samo zbog ostavljanja nečuvanim prostorija za kopiranje i neizvršenje cenzurisanja njihovog korišćenja.

Sva četiri delovanja posećaju na ona korišćena u bivšoj Sovjetskoj Uniji, gde je svaka mašina za kopiranje imala čuvara radi sprečavanja nedozvoljenog kopiranja, i gdu su pojedinci morali tajno kopirati informacije i deliti ih od ruke do ruke kao "samizdat". Naravno postoji razlika: motiv za kontrolu informacija u Sovjetskoj Uniji je bio politički; u US motiv je profit. Ali nas dotiču akcije, a ne motiv. Svaki pokušaj blokiranja delenja informacija, bez obzira zašto, dovodi do istih metoda i iste grubosti.

Vlasnici prave nekoliko vrsta argumenata zbog kojih im bi se dala moć kontrole našeg korišćenja informacija:

• Davanje imena.

Vlasnici koriste isprane reči kao "piraterija" i "krađa", isto i ekspertsku terminologiju kao "intelektualno vlasništvo" i "nanošenje štete", da bi sugerirali određenu vrstu razmišljanja javnosti -- simplističku analogiju između programa i fizičkih objekata.

Naše ideje i inutuicija o osobini materijalnih objekata su o tome da li ispravno *oduzeti objekt* od nekoga. One se ne odnose direktno na *pravljenje kopije* nečeg. Ali vlasnici traže od nas da ih primenjujemo bez obzira na to.

• Preterivanje.

Vlasnici kažu da podnose "štetu" ili "ekonomski gubitak" kada korisnici kopiraju program između sebe. Ali kopiranje nema direktan efekt na vlasnika, i ne škodi nikome. Vlasnik može izgubiti jedino ako bi osoba koja je napravila kopiju u drugom slučaju platila vlasniku za istu.

Malo razmišljanja govori da većina takvih ljudi ne bi kupila kopiju. Ipak, vlasnici računaju svoje "gubitke" kao da bi svaki jedan platio za kopiju. To je preterivanje -- da se izrazimo kulturno.

• Zakon

Vlasnici često opisuju trenutno stanje zakona, i grube kazne koje mogu da na nas primene. Implicitno u ovom pristupu je sugestija da današnji zakon reflektuje pogled na moral koji se ne dovodi u pitanje -- i pored toga u isto vreme, podstiču nas da gledamo ove kazne kao na prirodne činjenice koje ne mogu biti ničija krivica.

Ova linija ubeđivanja nije dizajnirana da se odbrani od kritičkog razmišljanja; namera joj je da ojača već postojeću mentalnu putanju.

Elementarno je da zakoni ne odlučuju između dobrog i lošeg. Svaki Amerikanac bi to trebao znati da je, pre četrdeset godina, bilo protivzakonito u mnogim državama da crna osoba sedi napred u autobusu; ali jedino bi rasista rekao da je sedenje napred loše.

• Prirodni zakoni.

Autori često tvrde da imaju specijalnu povezanost sa programima koje su napisali, i dalje idu radi potvrde toga da, kao rezultat, njihove želje i interesi u vezi sa programom prosto nadvladavaju svačije tuđe -- ili čak one celog ostatka sveta. (Tipčno kompanije, ne autori, drže kopirajte na softver, ali od nas se očekuje da ignorišemo ovu protivrečnost.)

Onima koji predlažu ovaj etički aksiom -- autor je važniji od tebe -- mogu samo reći da ga ja, kao priznati softverski autor, zovem koještarijom.

Ali ljudi uopšteno će osećati bilo kakvu simpatiju sa tvrnjama prirodnog zakona samo ybog dva razloga.

Jedan razlog je da je preuveličana analogija sa materijalnim objektima. Kada ja skuvam špagete, smetaće mi ako ih neko drugi uzme i onemogući mi da ih jedem. U ovom slučaju, ta osoba i ja imamo isti materijalni interes u ulogu, i to je igra sa nultom sumom. Najmanja razlika među nama je dovoljna da prevagne etički balans.

Ali da li ćete vi startovati ili promeniti program koji sam napisao utiče na vas direktno i mene samo inidirektno. Da li ćete dati kopiju svom prijatelju utiče na vas i vašeg prijatelja mnogo više nego što utiče na mene. Ja ne bi trebao imati moć da vam kažem da ne radite ove stvari. Niko ne bi smeo.

Drugi razlog je to što je ljudima rečeno da su prirodna prava autora prihvaćena i nepogovorna tradicija našeg društva.

Što se tiče istorije, suprotno je istinito. Ideja o prirodnim pravima autora je predložena i odlučno odbačena kada se pravio ustav US. Zato ustav samo *dopušta* kopirajt sistem a ne *zahteva* ga; zato kaže da kopirrajt mora biti privremen. Takođe je napisano da je svrha kopirajta u tome da potpomogne progres -- ne da nagrađuje autore. Kopirajt zaista nagrađuje autore, i izdavače mnogo više, ali to je učinjeno namerno kao mera modifikacije njihovog ponašanja.

Prava utvrđena tradicija našeg društva je da kopirat ulazi pravo u prirodna prava javnosti -- i da ovo može biti opravdano samo za dobro javnosti.

• Ekonomija.

Poslednji argument napravljen za postojanje vlasnika softvera je da ovo vodi proizvodnji više softvera.

Za razliku od ostalih, ovaj argument bar uzima legitiman pristup stvari. Baziran je na validnom cilju -- zadovoljavanju korisnika softvera. I empirijski je jasno da će ljudi praviti više nečega ako su dobro plaćeni za to.

Ali ekonomski argument ima grešku: baziran je pretpostavci da je razlika samo u tome koliko novca moramo platiti. Pretpostavlja da je "proizvodnja softvera" sve što mi želimo, bey obzira imao softver vlasnike ili ne.

Ljudi spremno prihvataju ovu pretpostavku zato što je skladna našim iskustvima sa materijalnim objektima. Razmotrite sendvič, na primer. Možete biti u stanju da dobijete ekvivalentan sendivič bilo besplatno ili za neku cenu. Ako je tako, svota kojom platite je jedina razlika. Nevezano za to da li morate da ga platite ili ne, sendvič ima isti ukus, istu hranjivu vrednost, i u svakom slučaju ga možete pojesti samo jednom. Bez obzira da li dobijete sendvič od vlasnika ili ne, to ne može direktno da utiče ni na šta drugo sem na svotu novca koje imate posle.

Ovo je istinito za bilo koju vrstu materijalnog objekta -- imao ili nemao vlasnika ne utiče direktno na to šta *jeste*, ili na to šta možete s njim kada ga steknete.

Ali ako program ima vlasnika, ovo prilično mnogo utiče na to šta jeste, i šta možete da uradite sa kopijom ako je kupite. Razlika nije samo stvar novca. Sistem vlasnika softvera ohrabruje vlasnike softvera da prave nešto -- ali ne šta je stvarno potrebno društvu. I to prouzrokuje neopipljivu etičku zagađenost koji se tiče svih nas.

Šta je potrebno društvu? Potrebne su mu informacije koje su stvarno dostupne njegovim građanima -- na primer, programi koje ljudi mogu čitati, popravljati, prilagođavati, i poboljšavati, ne samo da upravljaju njima. Ali ono što vlasnici softvera tipično daju je crna kutija koju mi ne možemo proučavati niti menjati.

Društvu je takođe potrebna sloboda. Kada program ima vlasnika, korisnici gube slobodu da kontrolišu deo svojih života.

I iznad svega celom društvu je potrebno da ohrabruje duh dobrovoljne kooperacije u svojim građanima. Kada nam vlasnici softvera kažu da je prirodno pomaganje našim komšijama "piraterija", oni zagađuju građanski duh našeg društva.

Zato mi kažemo da je slobodni softver stvar slobode, a ne cene.

Ekonomski argument za vlasnike je pogrešan, ali ekonomsko pitanje je realno. Neki ljudi pišu koristan softver radi uživanja u pisanju ili zbog divljenja i ljubavi; ali ako hoćemo više softvera nego što ti ljudi pišu, moramo napraviti fondove.

U poslednjih deset godina, tvorci slobodnog softvera su pokušali razne metode traženja fondova, sa nešto uspeha. Nema potrebe da se iko pravi bogatim; prosečni US porodični dohodak, oko $35k, se dokazao kao dovoljno primamljiv za mnoge poslove koji su manje zabavni od programiranja.

Godinama, dok koliegijalnost nije to učinila nepotrebnim, ja sam živeo od naručenih poboljšanja slobodnog softvera koji sam napisao. Svako poboljšanje sam dodao standardom izdanju i tako je eventualno postalo dostupno široj javnosti. Klijenti su me plaćali kako bih radio na poboljšanjima koja su njima bila potrebna, pre nego na osobinama za koje bih ja smatrao da imaju veći prioritet.

Fondacija Slobodnog Softvera (Free Softvare Foundation), dobrotvorno društvo za razvoj slobodnog softvera izuzeto poreza, prikuplja fondove prodajući CD-ROMove, kasete i priručnike (sve što su korisnici slobodni da kopiraju i razmenjuju), kao i od donacija. Sada ima osoblje od pet programera, plus tri zaposlena koji rukuju poštanskim narudžbama.

Neki tvorci slobodnog softvera prave novac prodajući servise podrške. Cygnus Support, sa oko 50 zaposlenih, procenjuje da je oko 15% aktivnosti osoblja te firme razvoj slobodnog softvera -- priličan procenat za softversku kompaniju.

Kompanije uključujući Intel, Motorola, Texas Instruments i Analog Devices su se zajdnički napravile fond za uspešan razvoj slobodnog GNU kompajlera za jezik C. U međuvremenu, GNU kompajler za jezik Ada je fondiran od strane US Air Force, u kome veruju da je ovo naj isplativiji način da se dobije visokokvalitetan kompajler.

Svi ovi primeri su mali; pokret slobodnog softvera je još uvek mali, i još mlad. Ali primer radio stanice u ovoj državi koju podržavaju slušaoci pokazuje da je moguće podržati veliku aktivnost bez prisiljavanja svakog korisnika da plati.

Kao današnji korisnik računara, možete naći sebe kako koristite vlasnički (proprietary) program. Ako vas prijatelj upita za kopiju, bilo bi loše da odbijete. Kooperacija je važnija od kopirajta. Ali potajna, skrivena kooperacija ne doprinosi dobrom društvu. Svaka osoba bi trebala da teži da živi pošten život otvoreno sa ponosom, i ovo znači "Ne" vlasničkom (proprietary) softveru.

Zaslužujete da budete u stanju da sarađujete otvoreno i slobodno sa drugim ljudima koji koriste softver. Zaslužujete da možete da naučite kako softver funkcioniše, i da učite vaše učenike njime. Zaslužujete da možete da unajmite vašeg omiljenog programera da ga popravi kada se pokvari.

Vi zaslužujete slobodan softver.

Copyright 1994 Richard Stallman
Identično kopiranje i redistribucija je dozvoljena bez naknade sve dok je ova naznaka sačuvana; izmena nije dozvoljena.