Syndicate content

eseji

Kako sa pčelama i kako softverske kompanije umiru

Evo ga jedan esej Orsona Skot Karda, vrlo interesantan za razmišljanje u ovoj sferi u kojoj i ja orbitiram. Hvala Charalampos.
 
- - - - - - - - - - -
 
Okruženje koje hrani i stvara kreativne programere ubija menadžerske i marketinške tipove ljudi - i obrnuto. Programiranje je Velika Igra. Obuzme vas celog, i telo i dušu. Kada ste zahvaćeni njome ništa drugo nije važno. Po povratku na dnevno svetlo možete primetiti da ste se ugojili nekoliko kilograma, da vam je donji veš stariji od prosečnog osnovca, a sudeći po broju praznih pizza kutija koje leže okolo, mora da je već proleće. Ali vam to nije bitno, zato što se program izvršava i kod je brz i pametan i upeglan. Pobedili ste. Svesni ste toga da neki ljudi misle kako ste štreber. Pa šta? Oni nisu u igri. Nikada se nisu rvali s Windowsom niti su sa DOSom išli ruku pod ruku. Za njih je C++ odmah posle slova B - a ne jezik. Oni skoro da i ne postoje. Kao vojniku ili umetniku, vama nije stalo do mišljenja civila. Stvarate nešto komplikovano i prefinjeno. Oni to nikada neće shvatiti.
 
Pčelarstvo
 
Evo tajne na kojoj su bazirane sve uspešne softverske kompanije: možete pripitomiti programere na isti način na koji pčelari pripitomljavaju pčele. Ne možete baš da komunicirate s njima, ali ih možete naterati da se okupljaju na jednom mestu i onda, kada ne gledaju, možete izneti med. Da ove pčele ne bi ubadale plaćate ih novcem. Sa toliko novca da oni ne znaju šta bi sa njim radili. A to je manje nego što mislite. Vidite, svi ovi programeri ceo život slušaju glasove svojih roditelja u glavi koji pitaju "Kada ćeš odrasti i priključiti se pravom svetu?" Samo treba da im platite dovoljno novca kako bi oni mogli da odgovore (isto u svojoj glavi) "Uh, tata, zarađujem više od tebe." U proseku, to je jeftino. A zadržavate ih u košnici tako što im dajete druge kodere oko kojih mogu da se skupljaju. Jedina osoba čija hvala vredi je drugi programer. Manje talentovani programeri će ih idolizovati; oni jednako sposobni će izazivati i stimulisati jedni druge; a ako želite baš dobru skupinu, osigurajte sebi bar jednog sertifikovanog kodera genija na kojeg svi ostali mogu da se ugledaju, makar i ako on tuđi kod gleda samo toliko koliko mu je potrebno da ga omalovaži. On je Igrač, smatra programer početnik. Čitao je moj kod. To je dovoljno. Ako softverska kompanija napravi takvu košnicu, koderi će odustati od spavanja, ljubavi, zdravlja i čistog veša, dok kompanija za sebe uzima većinu novca.
 
Van kontrole
 
Evo problema koji ubija kompaniju za kompanijom. Sve uspešne softverske kompanije su imale, za svoju dominantnu osobu, vođu koji je hranio programere. Ali nijedna kompanija ne sačuva zauvek takvog lidera. On ili ode za većim novcem, ili dovede menadžerske tipove koji ga na kraju isteraju, ili se promeni i sam postane menadžerski tip. Na ovaj ili onaj način marketinško-menadžerski tipovi dobiju kontrolu. Ali... kontrolu nad čime? Umesto da nađu pogonske trake za kojima stoje produktivni radnici, oni ubzro otkrivaju kako njihov proizvod stvaraju krajnje nepredvidivi, nekooperativni, neposlušni, i što je najgore od svega, ljudi ne baš prijatne spoljašnosti koji se opiru svim pokušajima menadžerisanja. Naterajte ih na tačno radno vreme, obucite ih u odela, i oni odmah postanu džangrizavi i počnu da sabotiraju proizvod. Najgore od svega, možete osetiti da vas ismejavaju svakom rečenicom koju izgovore.
 
Isteran dimom
 
Šok je veći za kodera, ipak. Odjednom, on shvata da vazemaljske kreature kontrolišu njegov život. Sastanci, Rasporedi, Izveštaji. I sada neko zahteva da on ISPLANIRA sve što će programirati i da se onda drži tog plana, nikada ne poboljšavajući, nikada ubrzavajući i nikada, nikada ne dirajući kod nekog drugog tima. Bedni mladi programer koji ga je nekada obožavao, sad mu je šef tiranin, što je pozicija koju je osvojio igrajući golf sa nekim šupkom u odelu. Košnica je uništena. Najbolji programeri odlaze. I onda marketinški tipovi, osećajući se lagodno pošto su se okružili kravatašima i pošto sve drže pod kontrolom, počinju da se pitaju zašto svaka nova verzija njihovog softvera gubi udeo na tržištu, dok kod počinje da vonja a bagovi da se umnožavaju. Moramo napraviti lepšu ambalažu. Da, to mora da je to.

Krivimo anarhizam?

Per Bylund

18. februar 2008.

Mladi obučeni u crno sa maskama na licima pale još jedan McDonalds restoran. Neki od njih napadaju policiju i nedužne prolaznike. Drugi bacaju kamenice na sve što je dovoljno blizu da bude pogođeno. Dok se drugi, sprejevima "pozajmljenim" iz tatine garaže, brinu o tome da pobuna ostavi tragove na zidovima i prozorima neko duže vreme.

U vestima, izveštači se protive nasilnim plamenovima koji proždiru još jednu zgradu i pričaju o još jednoj "anarhističkoj pobuni". Desetine "anarhista" je privedeno od strane policije, ali većina je pobegla i ostavila ljude u strahu, a njihovu svojinu u ruševinama. Jedan od maskiranih tinejdžera je intervjuisan i priča nam o svojoj dubokoj mržnji prema policiji, društvu, redu - i napretku.

Ovo je anarhija, ako pitate većinu ljudi. Ona je razaranje ljudskih tvorevina i rušenje društvenih organizacija, ona je destrukcija poretka. Ljudi su vaspitani da veruju kako anarhizam pretpostavlja pretnje, spaljivanje, uništavanje, napade i ubistva.

U nemogućnosti da kategorizuju ove mlade ljudi koji su tako puni mržnje - toliko "anti" svemu što jeste i što je bilo - novinari pričaju o "anarhizmu" u nedostatku bolje reči za nasilni nihilistički haos. Bez sumnje ne znaju o anarhističkoj filozofskoj/političkoj tradiciji i nastavljaju sa onim što misle da znaju: "anarhija je haos".

Ali neobaveštenost novinara je uprošćavanje.

Pogledajmo još jednom na masu mladića koji uništavaju sve na svom putu. Kakva je poruka koju ostavljaju? Zidovi nose znak nereda crvene boje, zaokruženo A za anarhiju. I u sredini crne mase ljudi koji terorišu komšiluk: crna zastava. Oni sebe zovu "anarhistima" zato što mrze i žele da unište; oni su "anti".

Ukoliko ih pitate o njihovoj filozifiji, mogu vam pričati o "ratu protiv bogatih" i pljuvanju na Prudonovo ime. Ali neće biti u stanju da vam bilo šta kažu o tome što je on napisao, a čak i ako su pročitali stranicu ili dve, nisu mogli da razumeju. Posle svega, Prudonova izjava da je "anarhija majka, ne ćerka, poretka", podnaslov Takerove slobode, zvuči prilično suprotno onome usled čega je ova vrsta pobune.
Očigledno je da novinari i prosečni ljudi krive anarhizam iz neznanja; ne znaju drugačije. Ali je isto očigledno da protestanti pokušavaju da se voze na duboko neshvaćenoj i propagandiranoj oznaci. Oni ne prave nerede i ne uništavaju zato što su pročitali i shvatili anarhizam, opisan od strane najvećih anarhističkih mislilaca; oni prave nerede pod imenom anarhizma zato što ga shvataju načinom na koji statisti pokušavaju da uplaše ljude organizacijom istog nivoa i nehijerarhije. Korišćenjem anarhije kao razloga za uništavanje, oni igraju igru statista i učvršćuju osećanje da je mit slobode pretnja, a ne obećanje.

Prudon, kao i bilo koji drugi veliki anarhistički mislilac, je bio jasan da anarhizam predstavlja poredak. Ali poredak osnovan na jednakosti, slobodi i međusobnom ličnom poštovanju; u ovom smislu on je, zaista, suprotnost sadašnjem stanju društva. U anarhiji, nijedna individua ne može biti žrtvovana zarad viših ciljeva i nijedna individua se ne kažnjava zbog svojih verovanja ili izbora. Pravo nijedne individue nije veće od drugih individua; osnova anarhije je jednako pravo individua na život i slobodu.

Uništavanje, stoga, nije način delovanja anarhizma ili anarhista. Ne može biti, pošto uništavanje i nasilje pretpostavljaju da počinioc uzima moć kako bi uništavao, time izdižući sebe iznad drugih. Anarhizam je ne-moć, anti-moć. Razlog zbog kog su anarhisti protiv država je zato što je ona bazirana na uništavanju prirodne jednakosti i prava na slobodu - ona stvara hijerarhije i izdiže neke iznad ostalih kroz privilegije. Ona ljude održava robovima u prisilnu strukturu iskorišćavanja i terora.

Uništavanje je mera statista; osnova je vlasti.

Pa zašto su onda crno obučeni mladići toliko puni mržnje i toliko skloni uništavanju? Oni sebe zovu anarhistima, ali su otelotvorenje statističkog principa: "uradi kako kažem - inače". Maskirane horde besne na ulicama pozivajući anarhiju žele moć; oni žele moć da rade šta žele i zatevaju moć da odvoje akciju od odgovornosti. Oni žele slobodu da se ponašaju kako žele - bez posledica. Zahtevaju poštovanje od drugih u smislu straha, poslušnosti i predavanja, a ne u smislu poštovanja i divljenja; oni žele da budu država i kontrola njene moći.

Oni su zaista suprotnost svakom zamislivom delu anarhističke tradicije, ali koriste tu oznaku da prebace odgovornost za svoja dela na druge. Krive anarhizam za svoja dela, dok zahtevaju od državnih moći da pretvore društvo u njihovu zamisao utopije. Pobune nisu poziv na slobodu; one su poziv na drugu vrstu vlasti.

U anarhizmu, s druge strane, vlast je nepostojeća. Stariji anarhisti bi prepoznali statizam u bilo kojoj formi i pod bilo kojom oznakom - makar i da nosi oznaku "anarhizma". Mi bismo trebali takođe.